Нови нереди у Ники су довели до смрти око 30.100 људи и ефикасно су разбили ефикасност нових фракција. Током верских стресова и грађанских сукоба у Византијском краљевству, нови нагони за тркама су опадали крајем новог 6. миленијума. Овде, наравно, није било трка кочијама без понија. Као и током Кентаки Дербија и других догађаја, понији за трке кочијама су били посебно узгајани. Најновији андалузијски понији узгајани у иностранству сматрали су се стручњацима и није случајно да су неки од најбољих хероја древних трка, попут младих Скорпуса и Диокла, настали у Иберији, у Шпанији.

Много више игре

Људи су се такмичили лично, за разлику од група, и ослањали су се на своје индивидуалне способности и мало среће. Нови возачи кочија су обично долазили из нижих слојева друштва. Ови људи су представљали компаније које су много улагале у образовање понија и одржавање њихових производа. Нови људи су носили светле дресове, са новим ознакама црвених, плавих, белих и зелених. Није изненађујуће што су, према распрострањеној љубави, књижевни извештаји неки Римљани противили игрању.

Такви тимови нису само стављали своје заједнице на терен, већ су неговали и озбиљна ривалства која су превазишла нове тркачке стазе. Фракцијске групе су претварале обичне посетиоце у очаравајуће навијаче који су се позитивно укључивали у коцкање и навијали за своје изабране организације. У поређењу са скоро свим другим уобичајеним активностима у Старом Риму, попут гладијаторских игара или позоришних представа, трке кочијама су се истицале по живописној природи и ангажовању публике. Гладијаторски турнири су били обично меки и морбидни, док је позориште било више усмерено на рационалне активности. С друге стране, трке кочијама су нудиле сирово узбуђење и непредвидивост – велику карактеристику древних римских спортова, укључујући и многе ствари које превазилазе саме трке кочијама. Личности попут Нерона су скандализовале нови врх због употребе као возача, замагљујући нове контуре између државне моћи и популарне забаве.

Трка римских кочија

Наставите са посетом древном Риму док откривамо наслеђе Гаја Апулеја Диокла, као и дуготрајну привлачност најбогатијег спортисте свих времена. Нерон је постхумно уклоњен са свих олимпијских сезона, али https://booicasino.org/sr/app/ штета коју је нанео везама од Рима до Грчке је остала. По повратку у Рим, Неронове главне ствари су биле јело, опуштање и лутање градом, што је доводило до проблема. Стога, догађаји везани за трчање или било какво физичко искуство нису га занимали.

У његову част подигнута је велика статуа у Циркусу Максимусу, а Диоклу је надокнађена награда у малом граду ван Палестрине, у ономе што је постала нова област Лацио у Италији, где је имао децу и отишао. Прича се да је остао популаран и богат до своје смрти, међутим, ништа друго се не зна. На крају своје каријере у тркама кочијама, Диокле је зарадио 35.863.120 сестерција, довољно новца да исплати нове плате 29.885 римских легионара годишње. Ударајући узде као ватреног оружја, Гај је натерао своје коње да се још једном попну на њих. Гај је смирио своју анксиозност, тело га је болело од стреса који је осећао према њему.

Нови Циркус Максимус је био још већи, али је Хиподром претворио средиште живота у ново римско финансирање. Нови Црвени и Бели су на крају пропали, али су Величанство и Зеленило постали здравији и појавили су се као водеће фракције. Етрурци из северне Италије су првобитно складиштили личну игру (луди), а то су били догађаји као гладијаторске борбе и трке кочија, као жртве боговима. Цареви попут Нерона су искористили популарност трка кочија да ојачају политички утисак. Тим догађајима су настојали да се повежу са народом, а истовремено скандализују нову елитну класу. Нероново венчање је изазвало контроверзе и показало како су владари управљали друштвеном фигуром кроз овај занимљив спорт.

Њихова девојка, царица Теодора, напустила је посао забављача на Хиподрому из организације. Вероватно су деми трка кочијама проверили Јустинијана са сумњом док је покушавао да обузда власт и организације и поврћа и обузда нови фракцијски напад. Ова такмичења нису била само забава, већ и параван за вештине, преживљавање и грађански идентитет. У политичкој области, цареви и сенатори су користили циркус као средство за љубичасту пропаганду. Трке и луксузне циркуске циркусе су се поклапале како би се стекла популарна подршка и легитимисала власт. Трке су се често поклапале са владиним догађајима, што је била најновија веза између забаве и управљања у старом Риму.

Током једног искуства у Ан одличном.Д 532. које се претворило у луди владин митинг против цара Јустинијана, нове византијске оружане снаге масакрирале су 29.000 људи. Све активности су обустављене на неколико година унапред, али када су настављене, трке кочијама су се наставиле још 500 година. Цареви су дуго користили своју моћ из наочара, укључујући и оне постављене у циркуским аренама, као што су трке кочијама, лов на дивље животиње и тријумфалне параде. Концепт трка кочијама који је имао политички значај само се проширио у Византији током неколико месеци.

Његов дизајн и тактичка игра указују на најновији напредак у пењачкој борби, посебно у новој перспективи великих разлика у коњици. Римска ратна кола су се значајно разликовала од оних које су користиле савремене земље попут хеленистичких краљевстава, Египта и Персије. Док су египатска кола показивала брзину и окретност за обављање церемонијалних или окретних задатака, римска ратна кола су била много утилитарнија и интегрисана су у бојишне стилове. Иако су стварни остаци релативно оскудни, нови археолошки налази потврђују да су римска ратна кола, иако мање позната него пре рата, играла значајну улогу у неким војним ситуацијама. Када је реч о интеграцији, римска ратна кола су служила као додатна коњичка опрема. Подржавала су легије извођењем бочних потеза, пратећи противнике у повлачењу или разбијајући формације изазивача.

Да ли треба да разговара са Гајем Јулијем Цезаром?

Укључујући инциденте који су показали не само конкуренцију већ и јавне тензије које су тињале још од римског доба. Трке двоколицама су такође биле главни стил коцкања, где су посетиоци постављали опкладе на своје омиљене тимове и возаче двоколица. Навијачи су били изузетно верни својим тимовима, понекад изазивајући насилна ривалства и нереде. Цареви и политичке личности су се обично ређали у своје групе како би постигли личне интересе.

Диоклово занимање (122-146 Ле)

Ово је највећи стадион и тркалиште најновијег Римског царства, дугачак 621 јарди (2.037 стопа) и спреман да прими 150.100.000 гледалаца. Скорпусова тркачка каријера почела је 16. године, када се такмичио у спољним провинцијама новог Римског царства. Засновали су и покушавали да возе своје кочије како би утврдили колико су ризичне биле ове трке. Момак је погинуо у 26. години након великог пада усред трке, а чињенице о њиховом успону на славу и њиховом најбољем успеху документоване су у следећем филму.

Они отелотворују утисак престижа, казне и борилачког начина живота, инспиришући амблеме оружаних снага, параде и церемонијалне технике које и данас одјекују. Археолошки докази о римским борбеним колима доносе драгоцено знање о њиховој структури и могу се укључити. Чак и ако их има мање него других војних предмета, одређени сачувани остаци и налази бацају светло на постојање римског ратовања. Најновија ограничења римских ратних коли постајала су све очигледнија како су се римски војни програми развијали.

Трка кочијама у подножју планине Палатин има дугу традицију у Риму. Без обзира на то да ли су до данас остали архитектонски елементи, велики циркус у облику слова U владао је градом. Више од трећине километра удаљен и скоро петсто стопа шири, био је највеће место одржавања у новом Римском царству након 400 година. Катастрофа је „вероватно убрзала крај трке кочијама римског стила у источном краљевству“, каже Мац. Борба кочијама у античко доминирање, где су возачи кочија били у позицији терача понија, а грчки тимар је био у позицији неговатеља понија. Упркос политичкој доминацији Рима, грчки друштвени утицај се наставио, обликујући неке области римског окружења, од образовања и забаве до политике и фудбала.

Нови „Никин нереди“ оставили су добар траг исцрпљености по Цариграду. Ипатије је заправо погубљен, а побуњеничкој управи је конфискована кућа. Више нису осећали енергију и диктат који су некада имали.